LOGO DESIGN
Site menu
Search
Statistics

clock-desktop.com
Block title
Postoji jedan hrvatski zločin o kome se službeno ne govori. Nikada nijedna hrvatska vlada, od one Mesićeve i Manolićeve do ove Ive Sanadera i Jadranke Kosor o tome nije htela da raspravlja. Ni da čuje. Za službenu Hrvatsku taj zločin ne postoji. To je užarena lava novostvorene hrvatske države, orman čije bi otvaranje tu državu zasulo leševima i pitanjima na koje Zagreb ne želi da odgovara. Ili bi odgovor bio za Hrvatsku strašniji od odlaska svih onih generala, na čelu sa Gotovinom, u pritvorsku jedinicu Haškog tribunala. Šta je to? Slučaj Sisak.

VIŠESTRUKE UBICE
U drugoj polovini 1991. i tokom 1992. godine u Sisku je ubijeno više od 600 Srba, civila. Takvih orgijanja, pre Siska, u prošlosti je bilo, samo u Jasenovcu i nekim mestima Like, Dalmacije i Hercegovine, za Drugog svetskog rata; silovanja, klanja, komadanja živih ljudi, javna vešanja pred kućama, likvidacije na ulici…ubijane su cele porodice. Sisak je tih meseci bio koncentracioni logor iz kojeg nijedan Srbin nije mogao da izađe.
Niko u Hrvatskoj nije čak ni optužen za zverstva u Sisku. Zašto. Zbog brojke. Kako objasniti evropskoj i svetskoj javnosti da je samo u jednom gradu, u kojem tada, ovo je vrlo važno, nije bilo ratnih dejstava, obračuna, sukobljavanja… ubijeno 600 civila, samo zbog toga što su bili Srbi.
Danas ulicama Siska, Hrvatske i nekih evropskih zemalja slobodno šetaju, sede po kafanama, bave se privatnim poslovima, uživaju u penzijama (i do dve hiljade evra mesečno), višestruke ubice, monstrumi, ljudi koji su uz životinjske urlike zabadali noževe deci u vrat, odsecali svojim komšijama glave, pucali u potiljak. Eno ih sa visokim državnim odlikovanjima, što od Tuđmana što od Mesića, u višesobnim stanovima i vilama, uživaju pod punom zaštitom hrvatske države.
Sve se zna, pojedinačno, do strašnih detalja, od imena žrtava do imena zločinaca. Znaju se i adrese na kojima ubice žive. Jedan od njih, izvesni Robert Ahmetagić, pre rata fizički radnik u Rafineriji Sisak, lično je, na ulici u Sisku, u lice rekao Goranu Dabiću da je baš on ubio njegovog oca Branka. Ahmetagić je učestvovao u nekoliko desetina likvidacija a označen je i u dosjeu inženjera Damjana Žilića, iz obližnje Petrinje, kojeg je, po sopstvenom priznanju, zaklao.
Bilo je nekoliko pokušaja da se sisački zločin uvede u sudsku proceduru države Hrvatske ali sve je ostajalo na pokušaju. Denisu Latinu jednom su zabranili „Latinicu" kad su saznali da će emitovati prilog o ubijanju Srba u Sisku; dvojica bivših hrvatskih vojnika naprasno su okončali život kratko nakon što su samoinicijativno u Zagrebu, u državnom tužilaštvu, dali iskaz o zverstvima u Sisku; prijavu sa vrlo preciznim podacima, imenima ubica i ubijenih, podnela je 25. aprila 2007. godine Zajednica Srba u Republici Hrvatskoj ali do danas nikakvih reakcija nema. Stipe Šuvar je pokušao, preko svog lista „Hrvatska ljevica", da natera državu na hapšenje i osudu ubice iz Siska ali nije uspeo.

ORGANIZOVANO UBIJANJE
Pre tri godine krivičnu prijavu protiv osoba za koje se zna da su ili ubijali ili organizovali ubijanje Srba u Sisku, podneo je i zagrebački novinar Domagoj Margetić. Na tom spisku su, uz ostale, Franjo Gregurić, nekadašnji predsednik Vlade Hrvatske, pa Mate Granić, Zdravko Tomac, Josip Manolić, Ivan Vekić… Umesto procesuiranja opisanog zločina Margetić je dočekao pretnje kojih se nije oslobodio ni dan danas.
Inače, Domagoj je nesporno hrvatski nacionalista ali, kako sam tvrdi, nije ustaša, nikoga ne mrzi i smatra da Hrvatska neće postati normalna država ni Hrvati slobodan narod sve dok se ne obračunaju sa ubicama i monstrumima u sopstvenom korpusu. Uvidevši da njegova država čini sve kako bi u zaborav potopila zločine u Sisku, Margetić je sredinom aprila, ove 2009. godine, došao u Beograd i „Dosije Sisak" predao Tužilaštvu za ratne zločine Srbije, Vukčeviću i Vekariću. Da vidi, kaže, hoće li Srbija reagovati na sisački delić pakla. Pa da vidimo i mi hoće li. Pratićemo to.
A ono što se događalo u Sisku, ponoviću, zaista podseća na rabotu Luburićevih koljača u Jasenovcu. Evo nekoliko primera, uz napomenu, da ne čitate ako ste slabijih živaca i skloni uznemiravanju. Ovakve tekstove pišem sa velikom mukom ali… neke istine se ne mogu prećutati.
Porodica Vila živela je na Zelenom brijeg, deo Siska, i bavili su se prodajom voća i povrća. Ustajali su dok je ceo grad spavao, odlazili kombijem u Zagreb, kupovali robu i već u sedam ujutro, na svojoj tezgi sisačke gradske pijace, nudili sugrađanima paradajz, salatu, paprike, jabuke… Bili su izuzetno vredni i izuzetno skromni. Svi su likvidirani; najpre su hrvatski vojnici izveli Marka, njegovu suprugu Evicu i sina Željka ispred kuće i tu, pred roditeljima, Željka zaklali a onda su ono dvoje jadnika odveli pred policijsku stanicu i streljali ih. Drugi sin, Mladen, uspeo je da pobegne, skrivao se po grmlju i kukuruzištima punih 15 dana kada ga Siščani ipak pronalaze i ubijaju. Reka Sava izbacila je njegov leš kod sela Odra.
Sredinom avgusta 1991. noću, oko 23 sata, pred kućom Petra Kičića zaustavio se automobil iz kojeg su izašla četvorica muškaraca u maskirnim uniformama. Pozvali su Petra da izađe napolje, pucali u njega i dok je još davao znakove života, polili su ga benzinom i zapalili.
Milenka Pavića su iz kuće odveli u naselje nekadašnje omladinske radne akcije (ORA) i tu ga, prema svedočenju nekih hrvatskih vojnika, živog sekli. Pre toga su saznali broj telefona njegove majke, nazvali je i rekli: „Evo siječemo tvoga četnika na kajiše". U pozadini su se čuli jezivi jauci njenog sina Milenka.

HANDŽAR DIVIZIJE
Istoga dana, pod okolnostima koje ipak neću navoditi, iz sasvim razumljivih razloga, zatrta je u Sisku porodica Obradović; Pero, njegova supruga Milja i dvoje maloletne dece, Dejan i Jovanka.
Nema više ni sisačke porodice Trivanović; Nikolu i njegove sinove Zorana i Berislava, odvode 25. avgusta 1991. godine i ubijaju na obali reke Save. Njihovi leševi nikada nisu pronađeni.
Stevu Borojevića zaklali su pred kućom. Zna se ko je to uradio, čak je podignuta i privatna tužba ali do suđenja, pogađate, nikada nije došlo. Njegova supruga Danica, sa dvoje dece, danas živi u Srbiji.
Radu Ostojića javno su obesili, uz ovacije okupljenih, u jednoj od hala Željezare Sisak, gde je bio zaposlen.
Više od 120 sisačkih Srba ubili su pripadnici „Handžar divizije" Ekrema Mandala. Taj Mandal, poreklom iz Raške oblasti (Sandžak), živeo je pre rata u Labinu (Istra) i osetio potrebu, po sopstvenoj tvrdnji, da se početkom 1991. priključi borbi hrvatskog naroda protiv Srba. Mandal i njegovi saborci, listom muslimani, likvidirali su gore spomenutu porodicu Obradović. Mandal ima visoku penziju hrvatske države i danas živi u jednom malom gradiću na istoku Austrije.
Opšta ocena je da iza ubijanja Srba u Sisku, u idejnom i organizacionom smislu, stoje: Ivan Bobetko, Josip Brajković, Đuro Brodarac i Vladimir Milanković. Bobetko je sin Janka Bobetka, ministra odbrane Hrvatske, načelnika Generalštaba hrvatske vojske, čoveka koji je osmislio akciju „Oluja". Taj Bobetko, stariji, bio je na listi optuženih u Haškom tribunalu ali je, nakon odbijanja Račanove vlade da ga izruči, sve okončano Bobetkovom prirodnom smrću. Ivana Bobetka možda pamtite po onom incidentu u Saboru Hrvatske, kada je torbom gađao zastupnika SDS-a, Radoslava Tanjgu, iz Knina.
Josip Brajković je mali lokalni fašista. Bio je prvi predsednik ogranka HDZ-a za Sisak i okolinu a živeo je za ideju ustaštva i NHD. Pravio je spiskove Srba za likvidaciju ili proterivanje iz grada, nakon čega su Hrvati uzimali njihove stanove, lokale i kuće.
U vreme masovnih ubistava u Sisku načelnik policijske uprave u gradu bio je Đuro Brodarac. On je određivao grupe za likvidaciju, nadzirao konačne krvave učinke, lično rukovodio akcijama miniranja srpskih kuća i objekata, imao otvorenu liniju sa Zagrebom. U znak zahvalnosti za ono što je učinio službeni Zagreb postavlja 1993. godine Brodarca za župana Sisačko-moslavačke županije, gde se ovaj zadržava desetak godina. U tri mandata je sedeo u Saboru, na listi HDZ-a, a bio je i predsednik Nogometnog saveza Hrvatske. I danas je najmoćniji čovek u Sisku.
Vladimir Milanković je komandovao specijalnom policijom, kao Brodarčev zamenik. U stvari, bio je zadužen za ubijanje onih Srba čije je ime u Sisku imalo određenu težinu ali se nije zadržavao samo na tome; Milanković je lično ubio deset srpskih seljaka u selima Kinjačka i Bestrma, nadomak Siska. Potiče iz mešovitog srpsko-hrvatskog braka a vojnu akademiju završio je u Beogradu. Danas živi na relaciji Novska-Sisak-Zagreb i bavi se privatnim biznisom. Kao i gornja trojica, dobitnik je brojnih odlikovanja države Hrvatske.
Na spisku onih koji su, kao i Milanković, ubijali po Sisku, nalazi se 59 imena. Na vrhu su: Željko Hlišić, Drago Bošnjak, Ekrem Mandal i Mladen Gložinić, svaki sa najmanje 100 direktnih učešća u likvidaciji Srba a na ovom jezivom poslu nešto slabijeg učinka bili su: Ivan Anušić, Robert Ahmetagić, Nikola Hodak (posebno se isticao u silovanjima) Munib Suljić (kasnije ubijao u Pakračkoj Poljani) Stjepan Piškor, Mirko Marjanović, Ivo Mirić, Zvonko Vučićević…
Najveći deo u Sisku ubijenih Srba završio je u koritu reke Save. Tih meseci iz ograde gradskog groblja nestalo je oko 200 betonskih stubova; žrtve su žicom vezane za stubove i sa čamaca bacane u reku.
Ovde se, kao primer ljudske hrabrosti i časti, mora spomenuti sisački profesor književnosti, Hrvat, Stjepan Komarica, koji je godinama, rizikujući život i pod stalnim pretnjama i fizičkim napadima, prikupljao podatke o ubijanju Srba u Sisku.
Inače, Sisak je, što nije nezanimljivo, samo nekoliko desetina kilometara udaljen od Jasenovca.

HIPERLINK
Shopping Cart
Block title
Copyright MyCorp © 2017Website builderuCoz